Dragi dnevniče... /Rođendanski poklon/

Dragi Dnevniče,

Od supruga za rođendan sam dobila vaučer za nedelju dana u teretani sa ličnim trenerom.

Nazvala sam juče trenera i zakazala sam za danas prvi trening. Moj lični trener se zove Marko, ima 26 godina, sem treniranja bavi se i manekenstvom . Nemaš pojma koliko sam samo uzbuđena zbog sutrašnjeg dana! Ima od sad da budem u tip-top formi!

Marko mi je predložio, da vodim dnevnik ove nedelje, da dokumentujem putovanje do savršene linije.

Ponedeljak

Probudila sam se u 6 ujutro. Bilo mi je malo teško ustati iz kreveta, ali je vredelo svakog truda kad sam ugledala Marka kako me čeka, bio poput jednog  od Grčkih Bogova, dok me gledao neverovatno lepim očima i osmehivao se savršeno belim zubima.  Juhu‼!

Marko me proveo kroz teretanu i objašnjavao kako koja sprava radi. Posle treninga sam odgledala i jedan čas aerobika u njegovoj izvedbi. Bilo je veoma inspirativno.

Marko me uporno ohrabrivao dok sam pravila trbušnjake, mada sam morala zaista veliki napor da uložim, već sam osetila upalu mišića, jer sam celo vreme u njegovom prisustvu držala uvučen stomak.

Osećala sam da će ovo biti jedna savršena nedelja!

Utorak

Alarm je i danas zvonio tačno u 6. Morala sam popiti bokal kafe da dođem sebi pre nego što krenem od kuće.

Marko mi je rekao da legnem na leđa i da držim iznad glave jednu gvozdenu šipku. Zatim je počeo ređati na tu šipku tegove!

Na traci za trčanje su mi pomalo počele noge klecati, ali izdržala sam onih  2 kilometra. Wuhu! Bilo je vredno truda zbog Markovog osmeha!

Savršeno se osećam. Ovo je jedan novi stil života za mene!

Sreda

Jedini način na koji mogu da operem zube je da , spustim četkicu na umivaonik zatim nagnem se i pomeram glavu gore-dole. Imam osećaj da su mi s obe strane grudni mišići popucali. Auto još i super vozim sve dok ne moram volan da smotam negde na krivini ili da se zaustavim.

Marko je danas bio malo nervozan na mene. Rekao je da moje glasno prenemaganje uznemiruje ostale ljude u teretani. Inače njegov prijatan bariton se pretvorio u zvuke koje ispuštaju mačori pred paranje u februaru i postalo veoma iritirajuće za moje uši.

Jako su me boleli grudni mišići na traci za trčanje, tako me Marko poslao na steper. Ko još izmišlja bezveznu spravu koji simulira staromodno hodanje u vreme kad postoje liftovi? Marko je rekao da će mi ovo pomoći da ostanem u formi i da uživam u životu. Posle govorio još raznih gluposti.

Četvrtak

Kreten s vampirskim zubima i osmehom ajkule me dočekao jutros kad sam pola sata kasnila na trening. Ali šta da radim, kad mi je bilo potrebno više vremena da zavežem cipele.

Danas smo trebali da vežbamo dizanje tegova. Kad nije obratio pažnju izašla sam i sakrila se u svlačionici, na moju žalost poslao za mnom neku anoreksičnu kozu, da me pronađe. Kao za kaznu me poslao na spravu koji simulira veslanje, na kraju sam i potopila nevidljiv  čamac.

Petak

Mrzim ovog prokletog Marka. Više nego bilo koga što iko mrzeti može. Glupi nabildovani , anorexični, uobražena  majmunčina!

Ako bih imala deo tela koji mogu da pomaknem a da pri pomeranju istog ne umrem u užasnim bolovima, onda bih ga s tim izudarala!

Marko je forsirao da radim na tricepsima. Ja nemam tricepse! Tako me opet poslao na traku za trčanje, što me odbacio dole i pala sam na nekog kulinarskog savetnika. Zašto nisam mogla da padnem na nekog mekšeg od ovog kostura?

Marko ako ne želiš da po podu napravim pukotine onda nemoj da mi daš u ruke ništa teže od jednog sendviča!

Subota

Bolesni gad mi ostavio poruku jutros na govornoj posti. Sa njegovim zavijanjem hteo da sazna zašto nisam danas došla. Čim sam čula njegov piskav glas došlo mi da razbijem telefon, ali nisam imala snage ni toliko da dignem daljinski sa stola. Tako sam bila prisiljena čitavih 11 sati da slušam i gledam emisiju o vremenskim prognozama koji se neprestano emitovala.

Nedelja

Naručila sam stacionarna kola za jutrošnju misu ,da se zahvalim Bogu ,što se konačno i ova nedelja završila. Nadam se da će me muž iduće godine iznenaditi s nekim lepšim poklonom , kao na primer sa lečenjem korena zuba ili eventualno sa operacijom hemoroida.

Postoji kafa ...

Postoji kafa ...ona crna. Crna poput života. Tamna i gorka.
A tu je i kafić. Gde kafa nije najvažnija, nego susret . Razgovor. Dvoje ljudi koji pričaju, pričaju i pričaju...i jednog dana ta kafa dobije drugi smisao. Pretvori se u osećaje. To više nije samo jedna kafa, nego je prijateljstvo...čak možda i ljubav ....prema ljudima s kojima ispiajmo kafu. Od tog momenta svaka ispijena šoljica kafe ima značenje. Postaje ona druga osoba i ako ponekad nije prisutna . Postat će sećanje na osećaje. I više nije crna i nije gorka .....

Sve sto treba da znam naucila sam jos u vrticu !!!!!!!!!!

Svakog proleca, tokom mnogih godina, imala sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bila mladja, taj dokument je imao mnogo stranica; trudila sam se da sve spomenem, pazila da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusala da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatila sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatila da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
SVE STO TREBA DA ZNAM o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucila sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucila:

Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezna u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – VIDI.

Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

Gde smo dogurali ?

UInapred se izvinjavam na recniku koji cu da koristim .....

 Nemam pojma ni kako da se izrazim , ali gadi mi se vise izaci cak i na ulicu!
Mobilni, tableti , ovo -ono... pa *bem ti zivot vise! Tacno se osecam kao degenerik u svom okruzenju! Gde god pogledam svi tipkaju i tipkaju! Putujem autobusom tipkaju, idem ulicom tipkaju, sedim u parku -tipkaju, izadjem u grad tipkaju , juce odem sa malom do lekara JBT DECA TIPKAJU! Halo ?!!! Nisi jos posteno ni ispao iz mamine guzce a tipka ko pomahnitao, mama ga mazi po glavi a on cak ni ne reaguje! Tacno sam se iznervirala toliko da nisam ustala i premestila na drugi kraj hodnika , mami bi razvukla samarcinu da bi se onesevetila a klincu bi izgazila telefon! Pa *ebo mater jesi bolestan ili nisi ? Tako smo sedele i u kaficu neko vece sa drustvom. Posmatrala sam ljude oko sebe i dosla do zakljucka da sam totalni frik pored njih! Sedimo nas 4 za stolom , /da ne pominjem celi *beni kafic tipka niko ne ebe 5% nikog/ja i drugarica pricamo ni jedna nema mobilni cak ni na stolu /vec uredno negde na dnu torbice / a isto tako sede drugarica i momak i svako svoj tel. maltretira ! Nas dve pricamo , pitamo ih nesto a oni kao da su pali s neke druge vasione na isto pitanje po 5-ti put ono : HA? Sta si pitala ? -E JBG ! Pa nista !!!!!!
Pa majku mu Boziju ! Toliko ti tesko pada da komuniciras uzivo? Sacekace te *ebene drustvene mreze i za 2 sata kad budes stigao kuci ... jb* imam cak i neke fleseve da ti ljudi vode ljubav preko nekih savremenih aplikacija. Sto vise forsiraju pametne sveznajuce telefone to vise se svi zaglupljuju ... Nisam protiv mobilnih ... i ja koristim /nazalost jer moram/ ali kad izadjem negde ili sam medju ljudima da ne kazem prijateljima , ni na kraj pameti mi nije preko mesendzera da komuniciram ili nekih usranih programa! Donela sam jos jedno svoje pravilo !
1. Ako neko tipka bilo sta u mom prisustvu , bez reci cu da ustanem i odem kuci , ta osoba vise sa mnom nece kafu piti !
Ko voli nek izvoli ! Zeljna sam ljudskog smeha, neobaveznog caskanja uzivo / ako neko ne konta u prevodu LIVE/ - i to bez telefona, tableta, laptopa i LCD ekrana s kojim mi vitlaju pred ocima -ko nemoze to da ispostuje nek me se kloni!

A mozda ja previse gledam pa samim tim i previse vidim ...
No pravila su pravila , i necu da ih menjam !
Il se druzi il produzi !!!!!

Uvod

Blog o svemu ili ničemu. Da li će biti korisno ili ne, sami prosudite, odlučite , čitajte ili prosto produžite. Svako svet posmatra drugačijim očima. Ima tu raznih pogleda , istraživačkih, umornih, zadovoljnih ili ono manje zadovoljnih, tužnih, veselih… i svako svet vizuelizira na svoj način.

Ja posmatram kroz paučinu. Sad se sigurno pitate zašto baš tako? Prosto je. Prvo vidim ono što vide svi, zatim provirim kroz onu jednu kockicu i vidim ono što želim da vidim, jer se fokusiram samo na ono sto je po meni vredno i lepo gledanja. Hodam uvek uzdignute glave sa osmehom na licu (kao da nemam na ovom bednom svetu ni jedan jedini problem), ali uvek širom otvorenih očiju.

Dok neki vide samo livadu , ja vidim na livadi šarenilo cveća, zelenu travu, crvenu malu bubamaru , pčelu, lepršavog leptira … dok neki osete samo gradsku prašinu i izduvne gasove, ja osetim miris divlje kamilice, ljubičice, ili pak lavande, sveže pokošene trave ili miris sveže zemlje posle letnje tople kiše.

Volim sitnice i detalje, jer na kraju krajeva uvek sitnice čine život lepšim.

Čemu ovaj blog? Želim da vam dočaram sitnice, male neprimetne kockice, želim da pomognem da vidite svet mojim očima i da shvatite da na skali boja postoje prelepe nijanse. Pokušaću da vas savetujem kako lakše da živite u ovom surovom svetu. Pisaću o svemu sto mi padne na pamet, o ljudima, dešavanjima, deliću recepte, savete /neke svoje , neke tuđe/ možda vas nasmejem , zabrinem ,rasplačem a možda mnogo puta se i nećete složiti sa mnom … opet je sve na Vama koji čitate da odlučite koristilo vam je ili nije.

Trudiću se zadržati Vas na blogu … to je jedino što mogu.